Da li je šećer štetan?

Najveća zabluda u ljudskoj ishrani je šećer. Problem sa šećerom nije šećer. Problem sa šećerom je količina koju unosimo, i mogucnost našeg organizma da ga metaboliše. Šećer je gorivo našeg tela. Bez njega ne bismo bili u stanju ni da trepnemo. Ako se pitate koliko je šećer bitan za naš organizam, odgovor leži u ova tri slova – DNK, vaš genetski materijal, i skraćenica je dezoksiribonukleinske kiseline. Dezoksiriboza u toj reči je monosaharid sa pet ugljenikovih atoma, tj. šećer. Vaša DNK je napravljena od šećera! Šećer je toliko bitan organizmu da ga on može sam stvoriti. On se proizvodi u jetri u procesu koji se zove glukoneogeneza (GNG) Tako da problem nije šećer, on je neophodan za naše postojanje, i obavljanje svih osnovnih funkcija u organizmu. Bez njega ne bi postojali!

 

Problem je u količini i vrsti šećera koju unosimo, kao i sposobnost našeg organizma da ga metaboliše. A kako ga on metaboliše? Pošto je šečer kao gorivo za naš organizam, a svaka ćelija je automobil, svakom automobilu je potrebno gorivo da bi se kretao. Šećer treba da udje u svaku ćeliju i da joj obezbedi energiju. To radi uz pomoć insulina. Kada pojedete nešto, šećer u hrani se razlaže, ulazi u krvotok u vidu molekula i pankreas dobija signal da treba da proizvodi insulin. Taj insulin se vezuje za insulinske receptore koje se nalaze na svakoj ćeliji i šalje joj signal da otvori svoja „vrata“ da bi omogućila šećeru da udje. Da bi se ta veza između ćelije i insulina odvila, tj. da bi signal mogao da se prenese sa insulina do „vrata“ ćelije, potrebna su dva minerala – Hrom i vanadijum, kao i nekolicina drugih nutritijenata. Ako njih nema u dovoljnoj količini, insulin šalje signal ćeliji da se vrata otvore, ali on se prekida zbog nedostatka tih minerala i do otvaranja „vrata“ neće doći. Tako da se šećer nagomilava u krvi. I šta u tom trenutku pankreas radi? Pravi više insulina, i tako u krug. To stanje se zove insulinska rezistencija, mada naučnici smatraju da to može biti jedan od uzroka metaboličkog sindroma, pa čak i dijabetesa tipa 2. Naučnici su dokazali da ako miševima ukloni hrom iz ishrane, oni dobiju dijabetes tipa 2. Kad im se vrati taj mineral, dijabetes nestane. Isti takav eksperiment su vršili sa vanadijumom, i rezultati su bili identicni.

 

Koliko šećera mi unosimo?

 

*HFCS (High fructose corn syrup) – Visoko fruktozni kukuruzni sirup

Na osnovu grafikona vidimo neverovatnu razliku u potrošnji šećera od 1800. godine pa do danas. Jedan od razloga povisene konzumacije secera je industrijski obradjena hrana. Namirnice koje se proizvode u fabrikama su tretirane raznim hemijskim i fizičkim procesima, gde im se uklanja veliki deo hranljivih materija, a sa njima i ukus. Zbog toga, tim bezukusnim, i i hranljivo lišenim namirnicama se dodaje šećer da bi one imale dobar ukus. Ali šećer se ne dodaje samo namirnicama kao što su kolači, keksevi, dezerti i sokovi. On se dodaje i mnogim drugim industrijski proizvedenim namirnicama kao što su salame, šunke, sirevi, mleko, skoro sve konzervirane hrane, musliji i drugi instant doručci, supe u kesici, kečap, majonez, itd.

Dodati šećeri ili slobodni šećeri nisu uvek označeni tako. Oni se kriju u nazivima kao što su: nektar agave, kukuruzni sirup i skrob, dekstroza, sukroza, fruktoza, melasa sirup, glukozno fruktozni sirup, prirodni zasladjivači,…

Preporučen dnevni unos šećera je mnogo manji od onog koliko mi unosimo. Naučnici preporučuju da naš dnevni unos ne bude više od 5% ukupne energije. Šta to tačno znači?

  • Deca, uzrasta 4 do 6 godina ne bi trebalo da unose više od 19 grama ili 5 kafenih kašičica slobodnog šećera dnevno.
  • Za decu od 7 do 10 godina, ta količina ne bi trebalo da prelazi 24 grama ili 6 kafenih kašičica.
  • Deca od 11 godina i na gore ne bi trebalo da unose više od 30 grama šećera ili 7 kafenih kašičica dnevno.

Sada zamislite koliko vi i vaše dete unosite slobodnog šećera dnevno ako jedna konzerva soka od 330ml može da sadrži do 35 grama šećera ili 9 kafenih kašičica dnevno. Čak 25% svedskog stanovništva unosi neverovatnih 130 grama šećera dnevno. to je skoro 4.5 puta više od preporučene dnevne doze!
Bitno je napomenuti da veštački zasladjivači aktiviraju iste neurone u mozgu kao i pravi šećer, tako da kod promene ishrane moramo da izbacimo i njih jer će organizam i dalje vapiti za šećerom jer misli da ga i dalje unosimo. Takodje, veštački zasladjivači mnogo gore utiču na zdravlje nego sam šećer jer pankreas opet luči insulin u krvotok misleći da smo uneli šećer, a nismo. Na taj način dolazi do nagomilavanja insulina u krvotoku koji se neće iskoristiti, već će oštećivati ćelije i na kraju uništiti.

Uticaj šećera na organizam

Problem kod prevelike konzumacije šećera je taj što crpi hranljive materije iz našeg organizma. Nagle promene nivoa šećera u krvi do kojih dolazi stalnom konzumacijom šećera dovode između ostalog i do problema sa koncentracijom, umorom, i povećanim stresom.

Štetna delovanja koja proizvodi povišen nivo šećera u krvi su:

  • Povećava krvni pritisak
  • Doprinosi začepljenju krvnih sudova i kardiovaskularnim bolestima
  • Doprinosi povećanju masnoće u krvi
  • Stvara previsoku temperaturu pri sagorevanju i time oštećuje antioksidante i druge vitalne supstance
  • povećava lučenje adrenalina i noradrenalina
  • smanjuje iskorišćenje kalcijuma i magnezijuma.
  • Kratkotrajno stimuliše izlučivanje dopamina u mozgu što trenutno povećava oštrinu i koncentraciju u razmišljanju, ali dugoročno dovodi do smanjenja količine dopamina.
  • Dovodi do izlučivanja seratonina i endorfina koji trenutno deluju smirujuće, i daju osećaj zadovoljstva, ali njihova prekomerna konzumacija dovodi do suprotnog učinka.
  • Stvara nemir i neravnotežu među signalnim supstancama u mozgu na isti način kao morfijum i nikotin.
  • Doprinosi upalnim procesima i oslabljuje imunološki sistem organizma.
  • Muškarci postaju umorni, iritirani i agresivni.
  • Žene postaju depresivne i bezvoljne
  • Deca postaju hiperaktivna, nemirna i razdražljiva.

Potreba za slatkim je stvar navike. Ono što telo dobija, to i traži. Na taj način mi postajemo zavisni od slatkog ukusa. Najdelotvorniji način oslobađanja od zavisnosti šećera je radikalna promena ishrane, tj. izbacivanje sve industrijski napravljenje hrane, izbacivanje rafinisanih šećera i veštačkih zaslađivača, i sokova. Takodje treba promeniti način ishrane tako da unosimo više hrane bogate vlaknima kao što su voće, povrće, mahunarke i žitarice od celog zrna, a po potrebi koristiti suplemente hroma i vanadijuma , kao i druge.
Vodim se jednom politikom kad je u pitanju ishrana, a to je da pre nego što kupim neku namirnicu pitam sebe: Da li bi pećinski čovek jeo snikers čokoladicu, ili pio guaranu? Zvuči smešno, ali jedini način da pravilno unosimo ugljene hidrate je u obliku voća, povrća, mahunarki i žitarica. Sve one namirnice što je jela naša pra pra praporodica treba i mi da jedemo, i da izbegavamo bilo šta što dolazi iz fabrike…